evropa – Psihijatar.rs

Razno

Čudna pozicija centralno-evropskog geografskog prostora u odnosu na moderne kulturalne “ratove”

September 17, 2020

Svedoci smo velikih političkih i kulturalnih promena koje se dešavaju u zapadnom svetu i koje u vreme globalizma neumitno preplavljuju ceo svet. Moderna borba „fašista“ koji se zalažu za održanje „evropskih, belih vrednosti“ sa jedne strane, i „anti-fašista“ koji su u poslednjih par godina napravili dramatičan zaokret, sa druge strane, od antirasizma koncipiranog na zajedništvu i prepoznavanju zajedničke ljudskosti koja povezuje sve nas, ka gotovo religijskom „prepoznavanju pra-greha belog čoveka“, posmatranja sveta kroz prizmu istorijski potlačenih i potlačivača uz ponovno oživljavanje teme kolonijalnog nasleđa, ali isključivo i jedino kroz prizmu rasnog elementa, „whitness“ kao greh sam po sebi.

Klasičnom levičaru prvo upada u oči da nijedna grupa nije istinski njegova, jer ni jedni ni drugi ne vide svet kroz klasnu prizmu, već isključivo kroz rasno-nacionalnu, koja je u svojoj srži besmislena, ali to je tema za drugi tekst.

Dodatno je interesantna pozicija Srba, Čeha, Poljaka, Rumuna, Bugara, Hrvata, Slovenaca, Bošnjaka, Grka, Mađara, Litvanaca i svih drugih stanovnika koji su istočno od Nemačke i Italije, a zapadno od Rusije i Turske. Neodređena i kulturno čudna pozicija u kojoj se nalaze sve ove zemlje i narodi može biti velika zamka. Naime prvo moramo da prepoznamo nekoliko faktora koji aktivno dovode do ustalasavanja ovog rata zbog čega i jedna i druga strana sebe doživljavaju kao žrtve, odnosno kao one koji reaguju na tuđu agresiju.

Kolonijalno nasleđe. Ono zaista postoji, ali ne samo kao istorijska činjenica, već i kao tekuća stvarnost. Postoji jedan ogroman prostor, cela zapadna Evropa i svi prostori gde su se ljudi iz tih zemalja naseljavali, kao i Rusija sa svojim širenjem u Sibir što je ništa drugo do takođe kolonijalno osvajanje, samo što su Rusi imali paradoksalnu sreću da su njihova osvajanja bila zemljanim vezama povezana sa maticom, za razliku od prekookeanskih i prekomorskih osvajanja zapadno evropskih država. Sva ta osvajanja su išla uporedo sa indoktrinacijom desetina generacija, unazad 500 godina, u superiornost naroda sa tih prostora i njihovo pravo da vladaju “divljacima” druge boje kože. To nasleđe je deo tradicije, pa je i suočavanje sa tim bitno i potrebno, ali je način na koji će se to uraditi takođe izuzetno važan. Zato je i stavljanje znaka jednakosti između belca koji je posedovao robove u 19. veku i belca koji nosi dredove u 21. veku kontraproduktivno i često dovodi do suprotne reakcije (1).
Blisko i srednjeistočni ratovi poslednjih 20 godina dovode do haosa i nesigurnosti na ogromnom prostoru na kome žive ljudi islamske vere. Haos ne postoji samo tamo gde je nepravda zakon, u tim zemljama su žene građani drugog reda, a njima, kao i ateistima i homoseksualcima preti smrt ako pokušaju da se pobune i nešto promene.
Migrantska kriza gde niz faktora dovodi do masovnih seoba naroda koji u potrazi za boljim sutra prelaze hiljade kilometara u želji za boljim životom, a on se nalazi u bogatoj (između ostalog zarađeno i na njihovoj nesreći) zapadnoj Evropi. S druge strane, ta bogata Evropa počinje da pati od osiromašenja srednje i niže klase kao i ceo stari kapitalistički svet u kome sa širenjem neoliberalizma jaz nejednakosti neprestano raste. I to je idealno tlo da se ti isti migranti optuže za ekonomske nedaće starosedelaca, iako su uzroci u drugim starosedeocima kojima više nije dovoljno da imaju mnogo, već sada žele sve.
Intenzivirana, povremeno nasilna borba za prava crnaca koji već žive u SAD i u zapadnoj Evropi je borba koja je opet dominantno lišena klasnog aspekta ili eventualno prepoznaje klasni aspekt, ali ga stavlja isključivo u rasni okvir. Tu se pominju reparacije sa kojima bi crnci dobili novčana sredstva kao nadoknadu za stotine godine ropstva koje su trpeli, ili se pominje nasilje policije nad crncima, koje se takođe posmatra isključivo kao rasna kategorija, a ne posledica povećanog kriminala koje postoji u crnoj zajednici, a koje je opet posledica siromaštva, koje je posledica začaranog kruga u kojem se ti ljudi nalaze, i tako u krug. Njihova početna pozicija u tom problemu jeste rasa, ali danas se ona održava dominantno klasnim faktorima, jer kao što znamo crnci koji izađu iz tog staleža su sada apsolutno prihvaćeni (kao uostalom i arapski šeici), dok je sirotinja ta koja trpi, a to isto sada važi i za belu i za crnu i za braon.

Svi ovi identitetski faktori, istorijski i aktuelni, su doveli do radikalizacije borbe, agresivnijeg pokreta koji se zove „antifašistički“ i pokreta koji se smatra „nacionalističkim“.

I sada opet dolazimo do pitanja gde se u svemu tome nalaze narodi od Grčke pa do Estonije, jer ako pogledamo ceo narativ, mi se nalazimo na takozvanoj ničijoj zemlji. Narodi ovog prostora ne samo da nisu učestvovali u kolonizacijama, niti pripadali državama koje jesu, oni su često i sami bili žrtve tlačenja u istom tom periodu, od Osmanskog, Austrougarskog ili Ruskog carstva, ili žrtve invazija nemačke ili kasnije sovjetske ratne mašinerije (ovde mislim na gušenje češke i mađarske revolucije, ne na oslobađanje od nacista). Dakle, ne postoji ni kolonizatorska istorija zbog koje bismo morali da tražimo oproštaj, ni indoktrinacija kojoj smo (bili) izloženi.

Zato meni uvek para uvo sam koncept bele rase ili kulturalni koncept „whiteness“ koji je sada popularan na zapadu. Jer mi nismo belci, odnosno nismo belci u smislu u kojem se taj pojam danas koristi: belci kao kolonizatori, belci kao robovlasnici, belci kao oni koji su se obogatili na grbači ostatka sveta. Mi smo belci jer nam je boja kože bela (odnosno bež, niko nema ni belu ni crnu kožu, već smo svi nijanse od svetlo bež do tamno braon). Mi nismo počeli ratove na Bliskom Istoku, niti smo učestvovali u njima. Migranti ne žele da dođu kod nas, niti imamo crnaca. Dakle, mi delimo boju kože sa jednim delom sveta i određene kulturne obrasce koji su ipak površni (odeća, muzika, arhitektura) ili stari i kroz milenijume dosta izmenjeni u odnosnu na početnu ideju (hrišćanstvo). Mi ne nosimo ni grehe prošlosti (kolonizacija), ni grehe sadašnjosti (ratovi, odnos prema crncima). Mi nismo ni potencijalno utočište za te migrante, jer zbog sopstvenog marginalizovanog položaja i siromaštva nemamo šta da im ponudimo, te smo u najboljem slučaju prolazna stanica.

Da ne bude zabune, mi nemamo te grehe ne zato što smo bolji, zbog neke “slovenske duše” ili nekog drugog apstraktnog koncepta, već iz čisto geopolitičkih okolnosti. Imamo brojne druge grehe, od SS jedinica Baltičkih zemalja i Ukrajine, do odnosa prema Romima na celom ovom podneblju koji je čist rasizam u svom ogoljenom obliku, a da ne govorimo o svemu što smo mi, Hrvati, Bošnjaci i Albanci radili jedni drugima, stvari koje više ne možemo ni da nabrojimo, sem što znamo da je naša strana uradila manje zla od druge te je u konačnom bilansu naš narod ipak žrtva u odnosu na ostale.

Ali tu se sada dešava paradoks. Kroz medije i zbog globalizacije vidimo kako se polako uvlačimo u taj konflikt. Konflikt koji nije naš, ali nam se nameće. I mi ga prihvatamo na poseban ambivalentan način u skladu sa našom istorijskom pozicijom. Tako za razliku od zapadnih medija gde postoje više levičarski i više desničarski mediji koji manje-više konzistentno prilaze konfliktu, kod nas u istom glasilu mogu da stoje rame uz rame tekstovi o zloj imperijalističkoj politici Amerike i jemenskim, sirijskim i libijskim žrtvama uz tekstove o pomahnitalim migrantima koji siluju decu i žele da islamizuju celu Evropu.

Upravo se u tome vidi koliko smo mi stranci u tom konfliktu i koliko imamo da izgubimo. Mi ne možemo da stanemo na stranu braon i crnih ljudi jer će nas mnogi od njih videti samo kao belce, one koji ih vekovima porobljavaju, otimaju prirodna bogatstva i bombarduju. I nažalost, većinu neće interesovati suptilne distinkcije zapadne i istočne Evrope ili činjenica da u isto vreme dok je njihov predak prevožen preko Atlantika u lancima našoj je pretkinji oduzimano dete iz ruku i odvoženo u janjičare. Dok su moćne sile Zapadne Evrope prisvajale teritoriju njihovih predaka, Rusi i Nemci su delili Poljsku, Austrijanci i Otomani se tukli za interese svojih monarhija na teritorijama ljudi koji ne govore isti jezik kao ti vladari, i za njih su opet živote davali graničari koji su ostajali „građani drugog reda“. Samo 6 godina nakon što su nemačke trupe načinile genocid protiv naroda Herero i Nama u Namibiji, slične tehnike (koje su tada naučili) primenjivali su i na srpskim seljacima po Mačvi. U modernom zapadno-evropskom konceptu se govori o “whiteness” i urođenom rasizmu belaca kao rase bez obzira na kom delu evropskog kontinenta da ste rođeni.

S druge strane, priklanjanje onima sa kojima delimo religiju (i to za mnoge možemo reći delimično, s obzirom na istorijski animozitet između pravoslavlja i katoličanstva) i pojedine kulturalne sličnosti, je opet izbor iz kojeg izlazimo samo kao poraženi jer ni tu nikada nećemo biti potpuno prihvaćeni. Mi smo oni Evropljani koje je renesansa preskočila, naša kultura ima primese tog inferiornog, orijentalnog ili slovenskog. Ovaj deo Evrope, kao i ostatak sveta za zapadno Evropljane, posmatran je samo kao plen, ne kao ravnopravan saradnik ili makar protivnik. Dovoljno smo dobri da krvarimo i štitimo granice, ali nedovoljno dobri da budemo ravnopravni građani. Nažalost, vidimo od bugarskih patrola koje prebijaju migrante (a evo pojavljuju se i u Srbiji, mada još uvek kasne po brutalnosti za komšijama) (2,3), do direktne politike najveće zemlje ovog geografskog prostora Poljske, koja se aktivno postavlja kao neki branilac hrišćanstva, Evrope (tačnije bele Evrope) da se ne samo da prihvata, već i preuzima barjak (4) u ovom besmislenom ratu dva loša.

Zato je jako važno da ne upadnemo u još jednu zamku koju istorija postavlja pred nas i da odbijemo da učestvujemo u podeli na branitelje bele Evrope i one koji žele da se okaju gresi belog čoveka kao kolektiviteta. Da odbijemo još jednu besmislenu podelu nametnutu iz dalekih centara moći, kao što je slovenski narodni korpus podeljen na pola 1054. godine na ove i one hrišćane, podela na koju nismo uticali, koju većina nije baš skroz ni razumela, ali smo je zdušno prihvatili i evo i 1000 godina kasnije trpimo posledice kroz ratove Srba i Hrvata.

Naša kultura nije ni zapadna, ni istočna. I zato birati između jednih i drugih je kao da biramo između roditelja (jednako loših roditelja, ali opet roditelja).

Na kraju krajeva, i među belcima i nebelcima ima i dobrih i loših. I jednima i drugima je zajedničko to što su bogati zaradili na grbači sirotinje: i generalni direktor zapadne korporacije, i šeik, i afrički diktator. A sirotinja je svuda ista i svuda će trpeti i zato se i huška, jer ove vrste konflikta neće uticati na raspodelu kapitala. Bela sirotinja će ratovati protiv crne sirotinje podržane od strane belih liberala koji će time potvrđivati svoju moralnu superiornost, a da nikome u životu zaista ne bude bolje. Nikome u svemu tome neće škola biti bolja, ničije dete neće imati bolju perspektivu, niti će hrana biti ukusnija. Samo ćemo trošiti vreme na još jedan konflikt koji je glup i loše koncipiran čak i za one koji u njemu učestvuju autentično. Glupo je, ali je za njih makar istorijski razumljivo.

Mi ćemo, s druge strane, u taj glupi “rat” ući bez prave strane, bez pravog razumevanja problema, isključivo sa mogućnošću da dodatno izgubimo svoj identitet, svoje veze i sa istokom i sa zapadom, da stvorimo neprijatelje tamo gde ih nismo imali, a da ne dobijemo prave prijatelje. Zato je potrebno u ovo vreme biti jako pametan, oprezan i shvatiti složenost situacije u celini.

Nažalost, ne deluje da će tako biti jer su vladari na ovim prostorima suviše svesni da je lako i relativno bezbolnije po njih da uđu u konflikt i na taj način skrenu pažnju sa sopstvene nesposobnosti i posledica neoliberalnog kapitalizma. Za to vreme nacionalizam i religija daju lažni osećaj smisla i zavode mnoge, te im je lako prodati priču o zlim onima i dobrim nama.

Teška vremena dolaze.