Možda i najteži aspekt profesije kojom se bavim je pravo osobe na lečenje, odnosno nelečenje. Naime, prečesto mi se događa da osoba kojoj je zaista loše ne želi da se leči. Ili nevoljno dođe jednom i prestane da dolazi. Mnogo češće mi se javljaju članovi porodice koji žive sa osobom koja pati, neretko verbalno zlostavlja i muči, ali ne želi da se leči. Zakon kaže da ko direktno ne ugrožava sebe ili druge fizički i ne želi da se leči, ne mora. Osobe koje su u situaciji da ne mogu da pomognu nekom do koga im je stalo su često zgrožene ili očajne kada shvate da su i njima i nama ruke vezane. Čini se nelogično da neko ko naizgled nije u stanju da donosi racionalne odluke ima pravo da bira šta hoće ili neće da čini.
Problem je veliki i može se čak reći više filozofski nego medicinski. Iskustvo nam je nažalost ukazalo da kada se psihijatriji da prevelika moć, ona ima tendenciju da čini puno zla i da bude zloupotrebljena od struktura moći za neke svoje ciljeve. Tako su psihijatrijski pacijenti u Nacističkoj Nemačkoj bili sterilisani, a kasnije i eutanazirani u programu „čišćenja nemačke rase od loših gena“ . Čovek će reći da su to bila ipak zla vremena i da se tako nešto ne može ponoviti. Ali, nažalost, nije tako. Sterilizacija psihijatrijskih pacijenata protiv njihove volje bila je moguća na primer u Švedskoj do 1976., u SAD do 1981. i u Švajcarskoj do 1987. godine. U Sovjetskom Savezu je uvedena specifična dijagnoza „sporoprogredirajuća shizofrenija“ koja je služila za sklanjanje disidenata. U istom duhu je u 19. veku američki psihijatar Kartrajt uveo dijagnozu „drapetomanije“ koja je objašnjavala potrebu crnih robova da beže iz ropstva (pošto je njihovo prirodno, „normalno“ stanje u ropstvu, a potreba da se iz njega pobegne sama po sebi poremećaj). Zloupotreba je uvek bilo i nametanje dubiozne odrednice „normalno ponašanje“ koja je krajnje subjektivna je korišćena da bi se nametala društvu nekakva pravila ponašanja koja su u tom trenutku ideološki popularna.
Usled svega gore navedenog, mnogi smatraju, a i danas je u većem delu svetu praksa, da je bolje da bude mali broj ljudi koji se neće lečiti protiv svoje volje iako bi im to možda pomoglo jer imaju na to pravo, nego da se upadne u problem suočavanja sa velikim brojem ljudi koji se leče protiv svoje volje iako možda za to i nema razloga. Dakle kao što vidimo idealnog rešenja nema i koja god da se granica napravi neko će biti oštećen.
Lično, mislim da je restriktivnost u mogućnostima psihijatara korisna i potrebna i da su sadašnji zakoni dobri. Naime, mi često razmišljamo o psihijatrijskim pacijenatima kao nekome ko ne može „racionalno da odlučuje“, a sa druge strane suočavamo se sa situacijama da „normalni“ često jednako neracionalno rezonuju. Predstaviću nekoliko primera za koje mislim da ukazuju na ispravnost sadašnjih zakona.
Najveći broj onih koji su verbalno agresivni (sve vreme se ograđujem od fizičkog, jer je to granica kada se uključuje i policija uz psihijatriju) prema ukućanima je bez značajnijih psihičkih smetnji. Prosto rečeno, oni su jednostavno loši ljudi. Tu nema leka.
Drugi primer može biti pravo na odlučivanje o sopstvenom zdravlju u drugim bolestima. Zašto neko ko ima dijabetes može da uzima slatkiše? Da li neko zabranjuje gojaznima i onima sa visokim pritiskom da jedu u MekDonaldsu? Ako imam izraslinu ispod pazuha, moje je pravo da odlučim kada će je lekar pogledati. Možda nikad ne odem i niko me ne može naterati. Ili mogu da odem kod lekara, da mi prepiše lek, a ja da bacim recept i odem kod gatare da mi skida Vlašku magiju. Dakle, nepsihijatrijski pacijenti imaju puno pravo da donose najgore moguće odluke po svoje zdravlje, koje često mogu da imaju užasan efekat po njihovu porodicu. Na primer, ukoliko ja doživim šlog i postanem nepokretan zbog gojaznosti i tipa ishrane koju sam konzumirao, moja porodica postaje osuđena na izuzetno težak život brige o nepokretnom članu porodice i na veliki trošak. Kada tako posmatramo stvari shvatamo da svi imamo izuzetno velika prava da činimo izuzetno loše stvari svom telu, a zašto onda i psihijatrijski pacijenti ne bi imali ista prava?
Na kraju, možemo se opet vratiti na problem „normalnosti“. Bilo bi izuzetno pogubno da primenjujemo vrlo uzak princip po pitanju definisanja zdravlja i bolesti. Mnoge poznate ličnosti su imale vrlo neobične, „nenormalne“ ideje, navike i ponašanja, pa su i pored toga (ili upravo zbog toga) zadužili čovečanstvo. To možda ne bi ostvarili da su im dolazili psihijatri, davali lekove ili zatvarali u bolnice (iako oni to nisu želeli i nisu ugrožavali nikoga), samo zato što su procenili da njihovo ponašanje nije u skladu sa normama koje je društvo u tom trenutku nametnulo.
Mogućnosti za zloupotrebe i greške sa širenjem ovlašćenja psihijatara bi bile prevelike i sadašnji zakoni uvažavaju tu činjenicu. To, nažalost, dovodi do toga da određena grupa ljudi mora da se snalazi ili pati bez mogućnosti da joj se direktno pomogne sa obolelim članom porodice, ali je alternativa bojim se značajno opasnija.
