Pitanje zavisnosti je izuzetno važno, kako sa aspekta zdravlja pojedinca, tako i zajednice. Kada se govori o zavisnosti najčešće se na umu ima zavisnost od psihoaktivnih supstanci, te ćemo se ovde fokusirati na to, iako je zavisnost širi pojam (zavisnost od kocke npr.).
U ovom trenutku postoje tri osnovne grupe problema u suočavanju sa zavisnošću. Oni idu kaskadno i nadovezuju se jedan na drugi:
Biološka ili psihološka odrednica
Prva je individualna i medicinska, odnosno pitanje da li je zavisnost biološka ili psihološka odrednica. Drugim rečima, da li je zavisnik „slaba osoba“ ili je to genetika. To određuje i medicinski pristup, kako pomoći toj osobi. U ovoj grupi problema može se postaviti i pitanje da li upotreba psihoaktivnih supstanci može biti rekreativna i kada ona postaje patološka.
Socijalni aspekt
Druga je socijalna i ogledala bi se u odnosu društva prema osobama koje koriste psihoaktivne supstance. Gađenje, odbacivanje, osuđivanje, strah su česta osećanja koja ljudi doživljavaju u odnosu na psihoaktivne supstance i zavisnike.
Pravni odnos
Treća je pravna tj. odnos države prema legalnosti psihoaktivnih supstanci. U okviru ovog problema se postavlja i važno pitanje: da li bi potencijalna legalnost supstance dovela do omasovljavanja njene upotrebe.
Ovde ću probati da iznesem najvažnije stavke koje mi znamo u vezi sa prvom i trećom grupom problema. Drugu ćemo preskočiti jer je ona čisto subjektivna, ali i pored toga ima jak uticaj na pravni aspekt. Mislim da bi pre svega medicinska i politička saznanja trebalo da utiču na naš odnos prema korišćenju psihoaktivnih supstanci i pravni okvir za njihovu upotrebu ili zabranu.
Genetika
Psihijatrija već skoro 20 godina gotovo sa sigurnošću zna da je zavisnost u velikoj meri genetski determinisana (50-60% je genentska predispozicija). To znači da kad kažemo „kakav otac, takav sin“ ne govorimo više o naučenom ponašanju, već o nasleđenim karakteristikama. To ne znači da određeni uticaji okolnosti, društva, kapaciteta psihoaktivne supstance da izazove zavisnost i slično nemaju značaj, ali bez određene predispozicije za zavisnost, ona će se u većini slučajeva retko pojaviti.
S druge strane, određeni broj ljudi će biti vrlo podložan tome da postanu zavisnici, čak i kada su okolnosti i podrška zajednice negujući. Većina ima u svom okruženja prijatelje ili poznanike koji su oduvek voleli da uzmu jedno-dva piva vikendom ili se blago opiju na proslavama, da popuše jedan džoint mesečno ili povremeno stave neke sitne pare u kladionicu sa društvom i da o tome više ne razmišljaju niti imaju potrebu da ponove isto iskustvo. S druge strane, gotovo svi znamo i osobe koje su gotovo od prvog dana neumerene u alkoholu, koje su jedva čekale da probaju i ponove korišćenje svake droge koja im padne šaka, kojima bi se zacaklile oči od radosti i nestrpljenja da se ponovo konzumira šta god da se nudi. Društvo je najčešće obeležavalo te pojedince u početku kao veseljake koji se dobro zabavljaju (indirektno podržavajući to ponašanje), da bi kada bi to očigledno postalo problem govorili o toj osobi da „ima slabu volju, da je slabić koji ne može da se odupre iskušenju“.
Danas kada znamo kakvi sve mehanizmi stoje iza razvijanja zavisničkog ponašanja i genetske predodređenosti osobe da razvije takvo ponašanje, te vrste predrasuda više ne bi trebale da postoje u jednom dobro edukovanom društvu. To bi bilo kao kada bi mene ljudi optuživali da sam“slabić, bez jake volje“ što ne mogu da se nateram da trčim brzo kao Usein Bolt. Sva volja ovog sveta neće promeniti biologiju, posebno kada je biologija upravo ta koja oblikuje ono što mi ponašajno prepoznjemo kao „volju“.
Narkotici/Droge
Slika naravno nije toliko jednostavna. Postoje i drugi faktori koji utiču na mogućnost razvoja zavisnosti. Prvo, ne možemo predispoziciju smatrati kao dihotomiju (ima/nema predispoziciju), već kao kontinuum (od osoba koje imaju izrazito visoku predispoziciju, do osoba koje su skoro imune na zavisničko ponašanje, dok najveći deo potpada negde u spektru između ta dva ekstrema). Zatim, nije se jednako lako navući na svaku drogu. Ako ste neoprezni i češće konzumirate heroin mnogo je veća verovatnoća da ćete postati zavisnik, bez obzira na predispoziciju, nego ako konzumirate marihuanu. Zato je bitno razumeti i edukovati ljude o opasnostima i štetnim efektima koje nosi svaka od ovih supstanci.
Zakon i praksa
Ovde sada dolazimo da onog krajnjeg stadijuma gde se naša medicinska saznanja iz ove oblasti ujedinjuju sa praktičnim mogućnostima i zajedno dovode do najboljeg rešenja za zajednicu i pojedinca, uzimajući potrebe i prava oba. Jel tako? Ni najmanje.
U ovom trenutku mi imamo zakon koji zabranjuje određene psihoaktivne supstance, određuje zatvorske kazne čak za posedovanje istih, kriminalizuje se prodavanje i slično. Ovakav pristup prema mom mišljenju nije samo pogrešan, već je i izrazito štetan, pa čak, ovako koncipiran kakav je trenutno, i duboko amoralan.
Prvo moramo razumeti koji razlog može postojati za zabranu određene supstance. To mogu biti dve stvari. Prvo je zaštita pojedinca od štetne materije. Primer: ukoliko bi čovek stao na sred Knez Mihajlove i prodavao mišomor kao brašno, bio bi uhapšen s pravom. U ovoj varijanti, heroin je opasna supstanca od koje čovek može da se overdozira i umre te se mora zabraniti. Drugo može biti zaštita zajednice od pojedinca koji konzumira. Na primer, prijatelj uzima kokain, umisli da je bog i krene da zlostavlja ljude. I jedno i drugo na papiru ima određenu logiku, ali u praksi apsolutno maši metu i prave se licemerni kompromisi koji dodatno pogoršavaju stanje.
Da bismo sagledali pravne konsekvence ovakvog pristupa moramo prvo sagledati šta sve postoji na tržištu. Grupa naučnika je pokušala da kvantifikuje štetnost psihoaktivnih supstanci i objavila je svoju listu u Lancetu:
Bilo je i pokušaja da se koriste i drugačiji kriterijumi takođe u Lancetu objavljeno:
Jako je teško objektivno izmeriti i proceniti sve faktore koji mogu uticati na procenu težine jedne psihoaktivne supstance. Neko će reći da je potencijal izazivanja zavisnosti najvažniji, drugi će reći da su u pitanju direktna, štetna zdravstvena dejstva. Stoga postoje ove diskrepance koje uočavamo. Ali bez obzira na to jedno je sigurno – u oba do sada načinjena pokušaja, alkohol je pri samom vrhu štetnosti. Od saobraćajnih nesreća, agresivnosti i tuča, preko ciroze jetre i delirijuma, ova psihoaktivna supstanca ima katastrofalne efekte kako na pojedinca tako i na društvo. Možemo reći stoga da se odluka o legalnosti supstance definitivno ne bazira na njenoj štetnosti. Koji je onda kriterijum?
Posmatrajući spisak legalnih i nelegalnih supstanci slobodno možemo reći da je u pitnju isključivo kulturalni kriterijum. Droga na koju je zajednica navikla da bude dostupna (alkohol, duvan, benzodiazepini) takva ostaje, a supstanca koja je već nelegalna, kojom smo plašeni još kao deca i kojom su kroz „rat protiv droge i narko bandi“ sakupljani politički poeni, takva i ostaje. Kriterijum je dakle politički, lišen zdravstvenog i naučnog smisla.
Interesantan mi je bio razgovor sa mojim studentima o ovoj temi. Tako je jedan student bio izričito protiv legalizacije. Kao razlog je naveo da bi se mnogo više ljudi drogiralo ako bi psihoaktivne supstance bile legalne. Ne uzimajući u obzir genetiku koja nam jasno kaže da to nije slučaj, pitao sa ga da li to znači da se on boji da bi on počeo da konzumira narkotike i da li ga zakon sada u tome sprečava. Naravno odgovor je bio „ne, ja ne bih, ali drugi možda bi.“ To je, nažalost, taj naš ljudski, urođen stav da mi znamo i da mi možemo da odlučujemo šta je najbolje za druge. Ali to što je takav pristup blago narcisoidan i isključiv ne znači i da je netačan. Možda je zaista moj student izuzetak, a svi drugi su podložni kvarljivosti pred mogućnošću izbora. Uostalom, to je hipoteza koju zauzima u većoj ili manjoj meri gotovo čitava planeta. Čitava planeta sa dva izuzetka.
O Holandiji, marihuani i pečurkama svi već sve znaju. Od legalizacije marihuane u Holandiji ova država je nazadovala, od jedne od najnaprednijih u Evropi, u leglo narkomana i neradnika koji po ceo dan samo po ulici puše marihuanu i ništa ne rade. Holandija je zaista tužna priča o opasnostima lako dostupnih droga za čitav svet. Kraj sarkazma.
Drugi primer koji je manje poznat, a još drastičniji je Portugal. Zemlja u kojoj su SVE droge dekriminalizovane. Još od 2001. godine, policija ako vas uhvati sa malom dozom heroina ništa vam neće učiniti. Pustiće vas da idete svojim putem. Ako vas više puta uhvate poslaće vas na konsultacije sa lekarima za bolesti zavisnosti. Portugal je od tada zahvatila opšta katastrofa, urušavanje sistema,… Ali bez šale, stvarni pokazatelji su neverovatni. Dramatičan pad u broju zavisnika, smrtnosti od overdoziranja, novim HIV infekcijama, naravno i kriminalu.
Čovek bi prosto mogao da pomisli da kriminalizacija narkotika pogoršava opšte zdravstevno stanje nacije i uvodi kriminal i nasilje na velika vrata u društvo. Imali smo primer i prohibicije u Americi koja je upravo do takvog efekta dovela.
Nemamo više opravdanja za ovakav odnos ni prema zavisnicima, ni prema zakonima koji regulišu prodaju i korišćenje narkotika. Imamo nebrojeno dokaza, medicinskih, naučnih, praktičnih, političkih, da legalizacija neće dovesti do dramatičnog skoka zavisnika. Jedino što stoji na putu jeste naše decenijama građeno mišljenje da tako mora biti i da je to jedini način iako nikada nije dokazano u praksi. Ljudi imaju potrebu da čine stvari koje ih nekada opuštaju ili im prijaju, pa makar sa sobom nosile i rizik.
Želim da naglasim da apsolutno ne mislim da su psihoaktivne supstance bezbedne. Svaka nosi određeni rizik. Ali život nosi rizik. Vožnja automobila nosi rizik od smrti, bavljenje borilačkim veštinama ili američkim fudbalom nosi rizik od rane demencije, konzumacija brze hrane nosi rizik od dijabetesa, predugo radno vreme u sedećem položaju i za kompjuterom nose rizik od gojaznosti i srčanih oboljenja.
Gde je granica zabranjenog i dozvoljenog rizičnog ponašnja? Ta granica mora imati neku logiku i dokazivo pozitivno dejstvo na zdravlje pojedinca i zajednice. Ovakvi zakoni u odnosu na psihoaktivne supstance to apsolutno ne čine, čak vrlo verovatno pogoršavaju situaciju. Zato moraju biti menjani. Kako zakon, tako i odnos svakog pojedinca prema zavisnicima i rekreativnoj konzumaciji narkotika.