gay

Proučavanjem teme homoseksualnosti čovek dođe do jednog fascinantnog, višeslojnog fenomena koji zaista može da se tumači na mnoge načine i pred nas postavlja brojna medicinska, biološka, društvena i etička pitanja. Ono što je frustrirajuće je što se stiče utisak da mnogi ljudi ovoj temi prilaze ideološki obojeno i nedovoljno promišljeno. Posebno što se tiče pitanja „normalnosti“ same pojave homoseksualnosti. I to obe strane. Protivnici najčešće kažu to nije normalno jer se meni to ne sviđa i nije prirodno. Druga strana kaže to je normalno jer čovek to ne bira, ima i životinja koje su homoseksualne i psihijatrija nam tako kaže. Probaću da ovu temu prikažem onako kako je ja razumem, kompleksno, pomalo konfuzno, ali pre svega inspirišuće.

Pre početka analiziranja teme posta, koja je normalnost homoseksualnosti, moram da se ogradim i definišem sopstveni politički stav (jer takvo je vreme). U potpunosti podržavam prava homoseksualaca iz prostog razloga što njihova prava nemaju nikakve veze sa normalnošću ili nenormalnošću same pojave. Neka prihvatimo da su oni najnenormalniji na svetu, opet nismo u srednjem veku da takve ljude žigošemo, stigmatizujemo i teramo na stid. Kao što treba da se trudimo za što veću inkluziju osoba koje imaju gubitak funkcije ekstremiteta i to činimo bez osude, ili bilo koje druge manjinske grupe (npr. Roma) isto tako treba da se trudimo da osobe koje su homoseksualci imaju mogućnost za što ispunjeniji život u jednom modernom društvu, a ispunjenost će pre svega doći kroz slobodu izražavanja svoje prirode (čak iako neko misli da je ona bolesna), nepostojanje osude, psihičkog i fizičkog progona.

Što se tiče normalnosti homoseksualnosti prvo ćemo krenuti od uopšte seksualnog života životinja i ljudi. Ono što prvo moramo da shvatimo je da prosto upoređivanje čoveka sa životinjama nije moguće. Pre svega razlog za ovo je što je čovek razvio izuzetno kompleksan društveni život koji utiče na sve aspekte njegovog ponašanja, uključujući i seksualni život. Čovek nije dominantno intuitivno biće kao većina životinja. Mi možemo da promišljamo, tumačimo stvari, odlažemo gratifikaciju i sl. Stoga ako seks definišemo kao akciju koju izvode dve jedinke za produženje vrste pogrešićemo što se tiče vrste Homo sapiens. Ljudi koriste seks kao sredstvo zbližavanja, razvijanja osećaja zajedništva. Tu leži srž jedne od osnovnih grešaka koju čine ljudi koji pojednostavljuju seks. Naime mi smo se evolutivno razvili ne kao pojedinci, već kao grupa, visoko socijalizovana i samo tako možemo da tumačimo naše postojanje. Kao mravi koji postoje da kolonija preživi, a ne oni sami kao jedinke, tako i ljudi funkcionišu samo kao deo grupe i njihova vrednost se ne meri u njihovoj reproduktivnoj sposobnosti već i u značaju za grupu i mogućnosti da grupa preživi. Tako imamo ljude koji nisu ostvarili potomstvo i to svojom odlukom, a čije postojanje slavimo jer su grupi doneli mnogo boljitka (Tesla, Njutn…). Dakle teško je govoriti o prostom poremećaju nagona, bez da uđemo u vrlo suženo shvatanje normalnog ljudskog ponašanja. Takođe, značajno je primetiti mnoge radnje i činjenice koje su u vezi sa seksualnim životom ljudi, koje nisu prisutne kod drugih životinjskih vrsta, a koje naizgled nemaju nikakav smisao u reproduktivnom smislu: oralni, analni seks, voajerizam (koji je masovan sa pojavom internet porno industrije), a ponajviše skrivena ovulacija žena, koja je krunski dokaz da seks kod ljudi ima društvenu, a ne prosto reproduktivnu ulogu. Naime skoro sve ženke životinja vrlo jasno signaliziraju svoju ovulaciju da bi upravo u to vreme privukle mužjake, jer je samo tada reproduktivno smisleno imati seks. Kod čoveka je ovulacija skrivena, te se seks može odvijati i koristiti kao sredstvo za zbližavanje dve jedinke ceo mesec (eventualno izuzev u toku menstruacije, ali čak ni to nije nužno). Iz svega ovoga tumačenje homoseksualnosti kao nenormalne prosto zbog nekompatibilnosti organa nije dovoljno čvrst dokaz niti razlog za tako nešto ako se slika pogleda sveobuhvatnije. Seksualnost je izrazito kompleksna i njeno tumačenje počinje od grupe, a ne od pojedinca, a postoje još mnoge stvari koje mi još uvek ne razumemo i zato je teško doći do jasnih zaključaka.

Ovde bih naglasio i drugu stranu medalje, a to je da sve ovo ne dokazuje ni suprotno. Dakle, kompleksnost ljudske seksualnosti ne znači da je onda sve normalno. Ono što smo ovime možda pokazali jeste da treba biti oprezan u tumačenju normalnosti i da intuitivno nije dovoljno za spoznaju realnosti. Pogledajmo suprotan argument, a to je da su uočene i životinje koje imaju homoseksualni seks ili veze, te je samim tim to dokaz da je homoseksualnost normalna. Ovo nema smisla iz prostog razloga što i životinje mogu biti bolesne te mogu razvijati slične poremećaje kao i ljudi.

Postavlja se pitanje kako onda možemo da dokažemo ili osporimo da je nešto bolest. To je samo po sebi mnogo teže pitanje, posebno u psihijatriji, nego što ljudi laički zaključuju. Već smo u postu o depresiji  pominjali problematičnost definisanja normalnog. Najjednostavniji pristup bi mogao biti da za bolest proglasimo ono što ima negativnu posledicu po čoveka. Dakle, ako nešto izaziva kašalj, povišenu temperaturu, smrt, halucinacije, zaboravnost itd. to možemo definisati kao bolest, jer ima negativne efekte na osobu. Nekim osobama ne smeta ono što imaju, ali to može sve jedno da remeti njihovo funkcionisanje. Tako npr. osoba koja halucinira može da veruje svojim halucinacijama i da misli da joj one ne smetaju, ali ako to remeti njenu funkcionalnost, produktivnost, socijalni život mi sve jedno možemo govoriti o negativnim posledicama. Kada postavimo pitanje homoseksualnosti dolazimo do velikog problema. Ako homoseksualnoj osobi ne smeta njegova/njena seksualnost, da li je ona sama po sebi dovoljan razlog da to proglasimo negativnom posledicom?

 

Kratak istorijat medicinskog pristupa homoseksualnosti

Do 1970. godine homoseksualnost je tretirana kao bolest. U konzervativnim krugovima ide priča da je onda nastupio „gej lobi“ i uticao da se skine dijagnoza i dalje je sve istorija. Istina je mnogo komplikovanija. Prvo moramo postaviti pitanje na osnovu čega je prvobitno u dijagnostičkim kriterijumima homoseksualnost bila definisana kao bolest. Odgovor je da je to bila slika vrednosnog sistema, a ne objektivne medicinske procene. Dakle uticaj hrišćanstva na društvo je dovelo do toga je osuda te pojave bila automatska reakcija. Ili preneseno „hrišćanski lobi“ je ubacio dijagnozu. Od sredine XX veka pojavili su se prvi naučnici koji su se suprotstavili sveopštem gledištu. Najpoznatija od njih je Evelin Hoker, koja je uradila vrlo interesantno istraživanje. Ona je psihološki testirala grupu homoseksualaca i grupu heteroseksualaca. Testiranje je rađeno anonimno i zatim su ti testovi dati psiholozima na tumačenje, da probaju da na osnovu tih odgovora utvrde ko je homoseksualac, a ko ne. Uspešnost odgovora je bila 50%. Ona je svojim istraživanjem pokazala da se homoseksualne i heteroseksualne osobe ne razlikuju ni po jednoj drugoj karakteristici osim po svojoj seksualnosti. Ovo je vrlo važno jer je u to vreme bilo uvreženo mišljenje da je homoseksualnost samo jedan u nizu simptoma dekadencije ličnosti i da homoseksualci uvek imaju i brojne druge poremećaje ličnosti. Ovo i druga slična istraživaja su dovela do odbacivanja homoseksualnosti kao bolesti. Ovde ne bi trebalo mešati podatke da su homoseksualne osobe češće sklone depresiji ili samoubistvima, jer su oni posledica osude društva, a ne same homosekualnosti, te stoga to ne možemo smatrati direktnom negativnom posledicom. Zbog svega navedenog, ako nekakvo osećanje, razmišljanje, seksualnost ne izaziva negativne posledice na funkcionalnost osobe, ono se neće smatrati poremećajem.

 

Problemi specifični za homoseksualnost

Ipak, situacija nije toliko čista i voleo bih da se osvrnemo na dva hipotetička scenarija koja nam mogu zadati muke u tumačenju:

Scenario 1. Godina je 1960-ta. U Čikagu grupa lekara otkriva lek za homoseksualnost. Samo uz jednu dozu ovog leka osoba postaje heteroseksualna. Još jedna u nizu pobeda moderne medicine je ostvarena i milioni ljudi su spašeni od jedne bolesti.

Dakle, da je neko našao „lek“ za homoseksualnost u vreme kada je ona još bila dijagnoza, da li bi se naš stav prema homoseksualnosti kao bolesti ikada promenio? I da li bi trebalo da se menja? Iako mi danas homoseksualnost ne smatramo kao bolest, može se bez obzira konstatovati bez da se to smatra za uvredu da je biti heteroseksualac komotnije i jednostavnije. I to čak i da se u potpunosti izbaci socijalni kontekst. Dva razloga za tako nešto bi bila veći broj potencijalnih partnera i lakše ostvarivanje reproduktivne funkcije u slučaju da se jedinka za tako nešto odluči. Ovo nisu kardinalne smetnje da bismo nekoga proglasili bolesnim, ali opet utiču u određenoj meri na komoditet. Da li bi bilo išta neetički davati taj „lek“ homoseksualnim osobama? Znači naše tumačenje bolesti i zdravlja zavisi i od naše mogućnosti da nešto promenimo ili „izlečimo“. Ovaj primer pokazuje koliko je krhko naše shvatanje bolesti i zdravlja, da ono nije samo objektivno, već zavisi od brojnih socijalnih, kulturalnih, tehnoloških i drugih događaja koji direktno utiču na naš odnos prema normalnom.

(Delimično sličan primer, ali sa svojim specifičnostima, za ovaj scenario imamo kada pogledamo situaciju sa transeksualcima. Oni su duže bili dijagnostikovani sa poremećajem, ali je nova američka klasifikacija tu dijagnozu izbacila. Osećaj da vaš psihički i fizički pol nisu usklađeni je izuzetno traumatičan. Kao takav on zaista može da se smatra kao poremećaj. Ali mi danas imamo mogućnost da radimo rutinski operacije promene pola. I odjednom masa ljudi se podvrgava toj proceduri i počinje da živi mnogo ispunjenije živote (možemo konstatovati da je ova operacija kao lek za njihov poremećaj). Da li su oni sada izlečeni? Kada nekome izvadite tumor ili operišete arteriju, on se smatra izlečenim. Da li naš tehnološki napredak direktno utiče na pojam bolesti i zdravlja? Ipak, postoji otpor da isti princip primenimo i na psihičke probleme. Mnogi i dalje osobu koja je promenila pol smatraju bolesnom. S druge strane osoba i pored vizuelne i hormonske promene ima hromozom suprotnog pola. Da li je onda onda to zaista lek ili samo estetika tela, dok je duša bolesna? Pa opet nazad, ako se osoba dobro oseća i nikome ne smeta, ko smo mi da kažemo da je duša bolesna? Takođe se postavlja pitanje kolika je to alteracija koju kod neke osobe možemo da prihvatimo pre nego što konstatujemo poremećaj? Ako želim da se pretvorim u čoveka guštera ja to mogu i ne bi trebalo da mi se zabrani, ali da li bi mnogi moju odluku smatrali kao normalnu varijaciju? Zbog svega toga, sa lakoćom tvrditi za ovako komplikovanu situaciju da jeste ili nije poremećaj je nedovoljno promišljeno. Ja lično nemam odgovor na ovo pitanje iza kojeg bih mogao sa potpunom sigurnošću da stanem.)

 

Scenario 2. Godina je bilo koja. Svi ljudi su homoseksualci. Ljudska rasa usled nedostatka reprodukcije izumire.

Iskreno ne mogu da smislim nijednu drugu „normalnu varijaciju“ koja bi u slučaju da je sveprisutna u populaciji toliko dramatično i naglo uticala na celokupnu populaciju. Ako bi svi imali plavu, smeđu kosu ili kožu, bili viši, niži, deblji, mršaviji, pametniji, gluplji, sve to bi ipak moglo da bude kompatibilno sa održanjem vrste, makar srednjeročno. I zaista, mogućnost reprodukcije je jedna od najčešćih stavki u većini definicija „živog bića“. Nedostatak privlačnosti prema suprotnom polu je velika prepreka u tom procesu. Ovde onda možemo da postavimo dva pitanja. Prvo je, da li u skladu sa gore pomenutim slučajem transeksualaca, ako nađemo način da dva muškarca ili dve žene naprave dete, to prestaje da bude stavka? Drugo se opet postavlja pitanje gde je granica definisanja zdravlja kroz reproduktivnu spremnost? Postoje i drugi načini da osoba nema potomstvo. Jedan od njih je odluka. Već smo ranije pomenuli Njutna i Teslu, a tu su i brojni monasi kroz istoriju koji su se obavezivali na celibat. Danas u industrijski razvijenim zemljama imamo sve više ljudi koji ne planiraju porodicu.  Mnogi od njih jednostavno smatraju da je to preteško. Da li ćemo onda i njih po istom kriterijumu smatrati poremećenim? Ni njihova odluka, ako bismo je primenili na celu populaciju ne bi bila kompatibilna sa održanjem vrste. S druge strane imamo homoseksualce koji veoma žele porodicu i čine velike napore da na različite načine to i ostvare. Uostalom prirodni priraštaj u Srbiji i drugim razvijenim zemljama dramatično opada još od drugog svetskog rata, mnogo pre pojave borbe za prava homoseksualaca i vezan je za urbanizaciju, prava žena, industrijalizaciju, napredak medicine. Već smo rekli da se ljudska seksualnost ne može posmatrati isključivo na nivou individue, a postoje istraživanja koja govore da homoseksualnost ima određene evolutivne koristi. Dakle opet, tvrditi da postoji jednostavan, neupitan odgovor je nedovoljno promišljeno.

Mislim da nije greh homoseksualnost posmatrati kao poremećaj jer postoje brojna nerešena pitanja koja u mnogo čemu zavise od stava osobe i nisu univerzalna. Takođe, mislim da je odbacivanje svake mogućnosti da je homoseksualnost varijacija, a ne poremećaj ostrašćen i nedovoljno promišljen stav. Ja lično nisam siguran šta da mislim, a apsolutno znam da jednačina ima suviše nepoznanica za definitivan stav. Na primer ne apsolutno, ali definitivno postoji genetska komponenta za razvoj homoseksualnosti. A potencijalni razlozi zašto se genetska varijacija koja bi mogla da dovede do homoseksualnosti održava u populaciji su brojni. Neke bi mogli da kažemo da staju na stranu homoseksualnosti kao bolesti, neki kao normalne, a opet za neke bi morali da diskutujemo bez sigurnosti da ćemo doći do zajedničkog stava. Jedna evolutivna hipoteza npr. kaže da homoseksualnost povećava reprodukciju u okviru porodice jer je zgodno imati člana porodice koji ne rađa jer on ili ona pomaže ostatku porodice u odgajanju njihove dece povećavajući verovatnoću da će oni uspešno odrasti i nastaviti reprodukciju. Pošto taj gen nije dominantan, on će se retko i ne uvek ispoljavati, a prenosiće se kroz potomke članova porodice gde on nije bio iskazan. S druge strane druga evolutivna teorija kaže da moguće npr. jedna genetska varijacija kod ženske osobe značajno povećava njenu privlačnost ili fertilnost čineći da ona bude reproduktivno vrlo uspešna. Ali s druge strane ta varijacija kod muške osobe može da dovodi do homoseksualnosti i smanjene reprodukcije. Dakle neka vrsta evolutivne trampe. Da li to čini pol koji je na uslovno rečeno „gubitničkoj“ strani ove trampe bolesnim? Ja bih naginjao odgovoru da da, ali mogu da razumem i suprotan stav.

 

Zaključak

I upravo zbog svih ovih nerešenih pitanja smatram da je ispravno da homoseksualnost ne postoji kao dijagnoza, zbog dobrog starog pravnog pravila koje bi trebalo da se primenjuje i u medicini „nevin dok se ne dokaže suprotno“. Ali i pored toga ću zadržati kritički stav i otvoren za sve vrste dobronamernih osvrta na temu. Čak i da se na neki način vremenom neumitno dokaže da je homoseksualnost bolest, ne mislim da bi to nužno moralo da bude poražavajuće za tu populaciju. Uostalom, svi mi imamo po neku bolest ili poremećaj. Moja miopija (kratkovidost) nije normalna varijacija, ali to mene ne čini ništa boljom ili lošijom osobom. Važno je održati otvoren, neideološki, medicinski, objektivan pogled na čitavu problematiku bez obzira na zaključke do kojih možemo doći.

Takođe mislim da je izuzetno važno da se naglasi ono što znamo. Definitivno znamo da se homoseksualnost ne prenosi posmatranjem takvog ponašanja. Na zapadu već postoje decenijama homoseksualne porodice koje su ili usvajale ili surogatstvom dobijale decu i procenat dece koji i sami postanu homoseksualci iz takvih porodica je oko 10%. Isti kao u opštoj populaciji. Vaša deca neće postati homoseksualna ako vide istopolni par kako se ljubi ili živi zajedno. Preko 99% homoseksualaca koji danas žive su rođeni iz heteroseksualnih veza. Postojanje homoseksualaca u izrazito konzervativnim sredinama, u mnogim od kojih je i smrt kazna, govori u prilog tome da to nije „pomodarstvo“. Šta je uzrok homoseksualnosti, da li je u pitanju genetika ili hormonski uticaji u trudnoći ili nešto treće nije sigurno. Znamo i da deca koja odrastaju u homoseksualnim porodicama ne prolaze gore u životu od drugih i da to ne ostavlja nekakve psihičke ožiljke na njima.

Poslednje što bih želeo da naglasim je da znamo da pedofilija i homoseksualnost nemaju dodirne tačke. Ovo nažalost moram da naglasim jer usled predrasuda ljudi često misle da jedno ima veze sa drugim. Da su homoseksualci verovatniji da budu pedofili i naravno česta besmislena teza „ako pustimo homoseksualce sada da rade šta hoće, sutra će i pedofili isto tražiti“. Mora se naglasiti da je dete psihički i fizički nedovoljno zrelo da pristane na seks te je stoga svaka vrsta seksualnog odnosa sa tim detetom jednaka silovanju. Ako se ne vidi razlika između dobrovoljne, konsenzualne radnje dve odrasle osobe i silovanja malog deteta, problem je u onome ko ne vidi distinkciju, a ne u onome ko pokušava da na nju ukaže.

Za kraj, kao neku vrstu zaključka voleo bih da sa obe strane debate ljudi malo pomirljivije pristupe diskusiji. Da oni koji se protive, probaju da razumeju ljude koji imaju nagon kakav imaju i probleme kroz koje prolaze. Da shvate da to nisu ljudi koji žele da „propagiraju homoseksualizam“ i pretvore vaše dete ili vas u homoseksualce u svom dijaboličnom planu degradiranja moralnih vrednosti društva, već ljudi koji su se rodili takvi kakvi su i da žele da shodno onome što su, bez ugrožavanja drugih, žive svoj život što slobodnije i ispunjenije.

Isto tako, oni koji su sa druge strane priče ne bi trebalo da posmatraju one koji se protive kao proste mrzitelje koji samo pokušavaju da uskrate nečija prava. Svaka promena je strašna, a potrebna je zaista dramatična promena u koncipiranju seksualnosti. Ljudi su nedovoljno obrazovani o materiji, uplašeni od posledica i stoga se treba insistirati na razumevanju, pojašnjavanju i ukazivanju da će cela promena u društvu biti mnogo bezbolnija nego što mnogi misle i da ni na koji način nisu ugrožena njihova deca ili oni sami. I ne bi trebalo sa prezirom odbacivati ni mnoge nedoumice i neslaganja koja neko može da ispolji, jer kao što sam pokušao da prikažem u ovom tekstu, cela stvar nije ni najmanje crno bela. U svakoj varijanti promena u društvu je sada već neumitna, jer ona je pitanje ljudskih prava, a ne medicinsko pitanje. Bolje je što pre je razumeti i prihvatiti, nego uzaludno se boriti protiv nečega zbog sopstvenih neutemeljenih strahova.